Ovaj post je nije o Bobi, ovaj post je o Meri, mom, od nedavno pokojnom psu.
Meri smo dobili od čoveka koji nam je postavljao pločice u kupatilu. Oni nisu mogli da vole tog psa pošto su nedavno izgublii nekog psa koga su imali deset godina, pa su nam dali već tri godine staro kuče. Uzeli smo je pošto nam je trebao pas čuvar, koji bi lajao u slučaju da se pojave neki lopovi u dvorštu, kojih u Višnjici ima na pretek. Smatram da, pošto je bila sa nama punih 11 godina, je ipak koliko toliko zaslužila da joj se stvori eulogija koju će neko nekada pročitati i povezati se sa nekim svojim iskustvom.
Ja nisam ljubitelj pasa. Kao zakleti individualista ne sviđa mi se ideja da me bilo ko bezuslovno obožava. Od svojih najbližih ljudi tražim da me prvo poštuju, ljubav dolazi na drugom mestu. Ako ne postoji poštovanje, ljubav nije ljubav, već postaje patološka tvorevina poznata kao sadomazohizam. Meri je bila pas. Znala je svoje mesto u kući, plašila me je se, slušala je ali da me je volela, nije. Da sam zaslužio njenu ljubav, nisam. Naš odnos je bio, strogi otac protiv pobunjene kćerke, tipa. Ona je radila stvari po instinktu, ja sam je kažnjavao. A sa druge strane, nisam je dovoljno ni mazio niti se družio sa njom. Logično je da je bila usamnjena.
Ove zime je uginuo Gumeni.Gumeni je bio pas mog oca kog je ovaj ostavio komšijama kada je otišao na Novi Zeland. Tada je gumeni imao već pet-šest godina. Kada smo dobili Meri, nakon prvog teranja pojavio se ponovo u dvorištu i "čuvao" Meri od drugih pasa. Pošto je bio terijer(rasa pasa jako mala rastom), nije mogao puno da je sačuva. Opet bi ostajala skotna a ne verujem da je i jedan okot ličio na njega. Ipak deset godina on joj je bio muž, iako su se drugi s vremena na vreme provlačoli, on je imao privilegiju da spava u njenoj zajedno kućici sa njom. Našao sam ga mrtvog ispred mog kućnog praga, kada je Meri imala poslednje teranje prošle zime. Srce mu je otkazalo.
Meri je bila zakleti neprijatelj svakog baštovanstva. Uništila mi je gomile ruža, travnjak, sve što sam posadio ikada u baštenskim saksijama iskopala je. Volela je da kopa tamo gde je trava meka. Ona je bila razlog zašto smo postavili ogradu oko travnjaka. I bivala je kažnjavana zbog toga. Kada mi iskopa saksiju, uhvatim je, gurnem joj glavu u saksiju i ubijem boga u njoj. Tri puta sam to bio učinio na taj način. Četvtog puta sam pogledao iskopanu saksiju pa onda potom u nju, na šta je ona počela da se trese. Znala je da je napravila štetu ali bilo je to ipak jače od nje. Od tada je više nisam ni jednom udario. Nije bilo smisla. To bi bilo kao kada bi ostavio kuću punu slatkiša detetu i onda ga istukao što se prejeo đubre-hrane. Neke stvari je bolje prevenirati nego kažnjavati posledično. Žao mi je što sam je ikada udario.
Da bih objasnio svoje stavove sada postaviću Vam pitanje. Da li biste radije živeli bez seksa ili bili živi? Odgovor na moje pitanje ne postoji u univerzalnoj formi. Svako ima svoj odgovor. Ja bih radije bio mrtav, nego nereproduktivan. Te sam tako postupao i sa meri i sa svim mojim životinjama. Sterilizacija nikada nije bila opcija, pošto po mojim religijskim ubeđenjima, život bez barem pokušaja reprodukcije ne vredi živeti. Sada mnogi od vas će reći a šta misliš šta je tvije kuče htelo. Odgovor na to pitanje ima nekoliko:
- Meri je bila itekako seksualno aktivna u psećem svetu čak i protekle zime je imala teranje, dva meseca pred smrt. Oduzeti joj to uživanje je po meni greh
- Da je bila osakaćena gumeni nikada ne bi bio uz nju, nikada se ne bi vezali i uginuli zajedno u mesec dana. Ljubav bi joj bila uskraćena
- Seks ju je terao da radi stvari po instinktu uprkos zabranama okruženja. Kopala je jazbine non stop, borila se na svoj način protiv sistema. To ju je činilo živom, to joj je davalo smisao životu
Tako da iako bih rekao da se, kao zavisno biće, Meri nije pitala ništa. Mislim da bi njena odluka ipak bila seks. Seks je jedan od glavnih životnih radosti, kada ga oduzmeš oduzmeš joj i život.
Cela svrha te priče bili su neželjeni okoti. Pošto je svakih šest meseci bila skotna, trebao sam da shvatim šta treba da radim sa mladuncima. Prvi okot sam sačuvao, tri muška mladunca sam odmah poslao na selo da bi mi ostalo jedno mladunče. Nazvao sam je bio Lili. Lili je bila mnogo glup pas. Nijednu komandu nije mogla da nauči, pišala je svuda. raskopavala je sve. Ne mogu baš ni da se setim šta je sve smetalo ali sam na kraju odlučio da je ostavim negde. To je bilo pored nekog sela na putu za Sokobanju. Znala je šta je očekuje, izbacovanje iz čopora. Nije htela ništa da jede taj dan. Iako je bila iritirajuće dinamičan pas i sve je nervirala u kolima je bila mirna, repom nije mrdunla. Kada su se kola zaustavila i kada sam trebao da je ostavim, gledala je tužno u zemlju. Uputila mi je pogled koji nikada neću zaboraviti, nikada se nisam osećao tako sjebano. Isključio sam nekog iz života ko je bio direktno zavistan od mene. I ona je bez predaje samo otišla.
Nakon tog greha na duši odlučio sam da okoti trebaju da se ubiju pre nego što razviju svest. Iako zvuči kao nešto najstrašnije, nisam želeo da se situacija sa Lili ponovi ikada više. Naredne okote sam bacao u Dunav onog trenutka kada su se okotili. Bilo ih je mnogo.
Sva moja mržnja se tada fokusirala na nju. Ubio sam ne znam ni ja koliko novorođenčadi zato što ona nije mogla da se obuzda. Grešio sam i žao mi je sada kada je više nema.
Bila je pametan pas, znala je sve komande i sve je razumela šta joj se kaže. Bila je zadnjih godina malo prigluva i nije čula ponekad ništa. Bila je anoreksična zadnjih godina i imala je probleme sa okoštavanjem. Sama je sebi izvršila operaciju tumora pre pet godina, otkinuvši malinom koji joj je visio sa sise. Zadnjih dana jedna noga joj se bila nadula. Mislio sam da joj je neko prebio nogu, medjutim to je bila voda u nogama koja se nataložila zbog oslabljenog srca. Došao joj je bio kraj. Uginula je u noći između srede i četvrtka 27-28.02.2012 dva meseca nakon što je Gumeni uginuo. Sahranio sam je u ograđeni deo dvorišta gde je volela da kopa. Živela je život pun ljubavi, seksa i pobune. Neka joj je pokoj duši.
